Архимандрит Емилијан

 

ЖИВОТ У МОНАШКОМ ОПШТЕЖИЋУ

 

Оснивање свете оштежитељне обитељи ради обитавања сестара у њој, има за циљ спасење душа, уз Божију заштиту и садејство, ради тачнога подражавања Христовог живота у телу. Оваквој светој намери нужно доприносе следећи елементи:

 

 

1. Дубок унутарњи и богослужбени живот

 

Монахиње се труде на извршавању воље Божије у љубави Христа Исуса, Господа нашег, Кога у радости траже. Веселе се нарочито у храму, где у богослужењу откровењски доживљавају Цркву која је Сам Христос.

 

Пошто „анђелски живот истинито зажелеше“, преко богослужења продужавају заједницу с Богом у својим одајама (келијама), где, удаљујући се од брига, у тишини, у изучавању Светог Писма, у непрестаној молитви и очишћењу, оне постају, колико је достижно, са-појци Анђела, појући с њима у срцу.

 

 

2. Заједница у љубави и послушању

 

Свето Општежиће није заједничко становање хладних индивидуа, него блискост душа, заједничко путовање лица сједињених у љубави.

 

Сваку монашку породицу оцртава нарочита, унутарња равнотежа у јединству и љубави, кроз јерархијски ред, и пре свега преко пристанка, прихватања става, мишљења, воље и карактера друге личности која је крај њега. Други је његово стварно ја. Наиме, монах у лицу ближњега налази икону Божију.

 

Обележје аутентичности сваке сестре је љубав према осталим сестрама, коју Господ изнад свега тражи. Срце сваке је отворено, пуно простоте, искрености и љубави, које смешта у себе сваку сестру с дубоком, снажном, човечном и духовном љубављу. Искључује се свако посебно, искључиво или засебно пријатељство.

 

 

3. Унутарњи живот

 

Васцели поредак Општежића мора да доприноси настојању монахиња на непрекидној молитви и изучавању.

 

Монахиње изучавају, упознају, живе и воле праву веру и догмате и међу њима се нипошто не гаји дух раздора или нереда. Озбиљно занимање сестара је, осим удубљивања и наслађивања Светим Писмом, и плодоносно изучавање светоотачких и богословских дела, будући да пружају знања и предуслове за општежитељну навику и духовно служење.

 

 

УПРАВА

 

 

Управа је поверена личности Игуманије. Она је духовна мајка сестринства. Она све чини као мајка „праве деце“, која „као хранитељица негује своју децу“. Она дела уз мишљење и других, али и са влашћу, са љубављу молећи и са наредбом заповедајући за сваку ствар, духовну и телесну.

 

Игуманија уређује лични живот сваке монахиње у правди и свакој мудрости, у духу разумевања и слободе, како би се потпомогао развој личног живота монахиње. Она са влашћу делује и заповеда монахињама, али са расуђивањем и поштовањм.. Тако је и сестринство складно повезано и свака чланица разуме, хоће и од срца пружа оно што игуманија одлучи, што жели и што може.

 

 

ПРИМАЊЕ У МАНАСТИР, ИСКУШЕНИШТВО И МОНАШЕЊЕ

 

 

Примање оних који приступају манастиру дело је уистину апостолско и треба да се обавља уз велико расуђивање и пажљиво проверавање „временом и искуством“ и уз строго испитивање њихових ставова, мишљења и судова.

 

Кандидати се најпре примају привремено као гости на неодређено време. Добро је да претходи известан временски период у којем би кандидаткиње у одређене дане или периоде често посећивале манастир или боравиле у њему.

 

Искушенице уче Нови Завет, Псалтир, Стари Завет, основне подвижничке списе, монашко васпитање и уче се чувању ума и живом учешћу у богослужењима. Уз то, уче се савршеној дисциплини у свему, унутарњем послушању, благодарности и истанчаности у речима и опхођењу, поштовању јасном и изворном, ћутњи која приличи светости.

 

Ако искушеница не може да се прилагоди условима, радовима, програму, реду, животу, духу Општежића, таквој није на корист да остане у манастиру. Искушеништво води постригу уколико чланица без тескобе и уз веселост борави у монашкој заједници.

 

Најлепша и најчаснија прилика за манастир је сваки нови постриг. Друго крштење, „поновно рођење“, препород за нови живот. Брак. Измена Деснице Божије. Постризавани посред радосне браће, молитвених жеља и поруке службе монашења, постаје равноанђелски, како би ходио и размишљао као анђео.

 

 

ПОСЛОВИ И ПОСЛУШАЊА

 

 

Послови и послушања уређују се од стране Игуманије по корисности сваке, по потребама општежића и на корист одржавања љубави и јединства међу сестрама. Неуплитање у послове и послушања других, као и преданост у вршењу свог послушања, првоначални су елементи духовности монахиња.

 

Основна послушања која даје Игуманија су: иконописац, сестра задужена за шивење одеће , архивар, библиотекар, набављач, гостопримац, лице задужено за оставу, за подрум вина, за олтар, за типик, црквењак, за прављење кољива, за просфоре, кувар, трпезар, болничка сестра, вртлар, продавац, возач. Друга послушања стварају се из различитих послова потребних за функционисање сестринства.

 

Послушање се обавља између јутарње службе и ноћног живота у молитви, са брижљивошћу, марљиво, добросавесно, трпељиво и трудбено.

 

 

БОГОСЛУЖЕЊЕ

 

 

Општежитељни живот манастира подражава вечно сабрање на богослужењу, по прототипу вечног славослова анђелског. После Полуноћнице почиње Јутарња служба. Света Литургија се свакодневно служи. Пре подне се читају Часови, а пре заласка сунца одјекују Вечерње молитве.

 

Литургија је сабрање створенога, створења Божијих и, наравно, анђелског, духовног и људског света. Она је стварање духовног неба пред чијом лепотом земаљски свет – видљива небеса, бледе.

 

Песмопој је подражавање анђелском језику, складни ритам, једногласни византијски хор, понашање хармонично, тражење Божанског лица.

 

Света Литургија нам свим средствима „душу чини бољом, лепшом и светијом“ и нас саме достојним да примимо Тело и Крв Христову.

 

Најсвечанија литургијска манифестација је свеноћно бденије. Оно држи ум несненим, срца играју силно и снажно, саучествујући у потресној силини Вишњих сила и радосном учешћу Светитеља који се слави или самог Празника.

 

Кад нема бденија у храму, тада се чита „канон“, „литургија“ монаха, „а свечана тишина све у себи садржи и ноћ је на својој половини“ и Свемогући Логос призиван долази, да би обасјао светлошћу истинитом.

 

И тако сестринство у зору Јутарњом службом дочекује Жениха Који силази и долази као дажд, а Вечерња служба им, кад на починак одлазе, даје предаха телу и души, као облак танан и роса радосна и зрачна.

 

Монахов сусрет са Богом у келији у поноћ чини окосницу његовог живота. Овај сусрет управља и његова кретања по дану: рад, одмор, храну итд. Верни монах излази из тог сусрета као из горућег и несагоривог камина.